БОЈ НА БУКОВОЈ  ПОЉАНИ-1877. ГОДИНЕ

БОЈ НА БУКОВОЈ  ПОЉАНИ-1877. ГОДИНЕ

 Бесједа проф. др Слободана Томовића

''Драги племеници Васојевићи, цијењени гости ове свечаности, поштовани Бладико Будимљансконикшићке епархије, господине Јоаникије. Сабрали смо се данас на Видовдан који на симболичан начин евоцира ратну прошлост цијелога нашега народа да одамо поштовање својим храбрим прецима, учесницима велике побједе над Отоманима 1877. године и помолимо се за њихове душе. Ова лијепа висораван смјештена између восоких Комова и прекрасне Бјеласице чува славу Васојевића, част њихових ратника и бесмртно име вође племена, Миљана Вукова Вешовића. Природа је Букову Пољану обдарила складом својих најбољих елемената, а историја јој поклонила вијенац славе достојан њене природне љепоте. Књаз, пјесник и господар Никола I схватио је значај битке на Буковој Пољани за опстанак Црне Горе и брилијантним стиховима осмислио и установио њено историјско мјесто. “На Буковој Пољани ће Војводина луча сјати док бојеви не прекину и с јунаком јунак рати”. Овдје је Давид против Голијата, нешколовани Војвода, уз Божју помоћ, задобио јуначки мегдан против талентованог и школованог заповједника османске царске војске, Мехмеда Али паше. Пет васојевићких батаљона против двадесет батаљона добро наоружаних припадника, турске војне силе однијели су величанствену побједу над Отоманима, нанијели им неочекивани пораз и приморали на измјену главног стратешког правца. Овјашњење за овакав исход боја треба потражити у борбеној и високо моралној традицији васојевићког племена, с тога се кратко подсјетимо ове традиције. На почетку 17. вијека љеворечки Васојевићи заједно са осталим непрекидно војују против скадарских паша излажући своје племе честиом похарама и упадима Турске војске. У вријеме великих похода хришћанских сила Аустријанаца и Млечана против Турака, Васојевићи у знатном броју организовано помажу хришћанским војскама посебно у Кандијском и Морејском рату. Дио Васојевића придружио се великим сеобама српскога народа 1690. и 1737. године под вођством два патријарха: Арсенија Чарнојевића и Арсенија IV Jовановића—Шакабенте. Због масовног учешћа Васојевића у антиотоманским покретима племе је било изложено страшној освети моћних пећких паша Махмудбеговића, Ходавердија 1737. године и Караман-паше Дукађинског у вријеме Шћепана Малог. Познато је да су љеворечки Васојевићи учествовали у славној ици на Царевом лазу 1712. године у доба владике Данила. Више од једног вијека Васојевићи из Лимске долине воде непрекидне борбе с албанским племеном Климентима око превласти у томе крају да би њиме загоспорадили. Од укидања Пећке патријаршије 1766. године манастир Ђурђеви Ступови са својим храбрим игуманима постаје једини светионих православља и знамење народне слободе у чијој су заштити многи од наших предака положили животе. С почетка XIX вијека Васојевићи у великом броју прелазе у Србију да би у оба устанка, под Карађорђем и Милошем, дали достојан прилог борби српског народа. Од средине XIX вијека Васојевићи представљају значајан војни фактор у стварању државне цјелине у Црној Гори. Њихови тадашњи прваци игуман Мојсије Зечевић, војвода Симо Кастратовић и нешто касније војвода Миљан Вуков увиђају неминовност једног историјског процеса који Васојевиће обавезује и повезује са Брдима и подловћенском Црном Гором. У организационом, војном, административном и економском смислу Васојевићи средином вијека постају чинилац црногорске државе и у свему дијеле њену судбину. С тога у другој половини XIX вијека ређају се један за другим тешки бојеви, на Превији 1854. године, у Колашину 1858. године, затим Бихору и многим другим мјестима. Практично од Васове Ножице до Љешнице код Берана од Плава до Колашина све је једнако захватио пламен борбе за коначно ослобођење дјелова племена кои су се још налазили под туђинском влашћу. И као круна ових напора полази експедиција “триста” Васојевића за Србију преко турске адмнистративне територије Пештера и Сјенице. Овај поход је извршен јавно витешки и ратнички, насилно с циљем да се по упутствима књаза Николе, Васојевићи повежу са србијанском владом и Књазом Михаилом и представе им борбену снагу племена односно црногорске војне силе. Подвиг је изведен уз многе жртве и јуначка дјела учесника која се у поколењима памте и преносе. Али ратна слава племена долази до пуног изражаја у другом Омер– пашином удару на Црну Гору 1862.године када су Васојевићи у долини Лима под командом Војводе Миљана однијели двије сјајне побједе на Превији изнад Андријевице против Хусеин-Авни паше, а на Рудешу, код Берана, сатрвена је војска Селим паше Тетовца гдје је и сам паша погинуо. Истовремено је једно одјелење Васојевића оперисало у Пиви и Горанску бранећи тај терен од упада Дервиш паше и Дед-аге Ченгића из правца Херцеговине. А када је запријетила непосредна опасност црногорској престоници један одред најхрабријих Васојевића на челу са Милуном— Новом Вешовићем и барјактаром Заријом Бакићем пружио је жесток отпор турској војној сили у мјесту званом Метеризи близу Цетиња. Послије установљеног мира, уз пристанак великих сила, Васојевићи су у Лимској долини подијељени неприродном границом на оне који припадају Турској држави и тзв. црногорске Васојевиће. Овакво стање се није могло одржати па је 1878. године независно од “Невесњске пушке” букнуо с н а ж а н у с т а н а к у Васојевићима. Примитивним ратним средствима устаници су порушили граничне карауле у долини Лима и својим јунаштвом задивили иностране кореспонденте. У “Великом рату” против Отоманске империје од 1876. до 1878. године Васојевићи учествују на Херцеговачком ратишту са једним од својих елитних б а т а љ о н а к о ј и м ј е командовао син војводе Миљана, бригадир Тодор Вуковић. Батаљон се истакао јунаштвом до Невесиња и на В у ч ј е м д о л у д а ј е импресионирао и самог главнокомандујућег Књаза Николу који га је одликовао Георгијевским крстом и одао му високо признање. Најтеже прилике за Васојевиће настају у 1877. години непосредно пред рат са Русијом. Висока Порта је одлучила да великом војном снагом и брзим акцијама неутрализује србијанску и црногорску војну силу како би своје главне снаге могла усмјерити на фронт према Русима. Против Црне Горе је упутила преко 60 хиљада редовне војске и исто толико башибозука као и своје најспособније команданте: Сулејман-пашу из правца Херцеговине, а преко Васојевића Мехмед-Али пашу. Ове војске према плану турске врховне команде имале су се сјединити у долини ријеке Зете и одатле вршити операције према Цетињу. Али збивања на сјеверно-источном односно, васојевићком фронту нијесу оправдала планове турских војсковођа. Операције Мехмед-Али паше започеле су 23. маја 1877. године лијевим крилом Турци су обухватили Калудру, Ровца и Шекулар, десник Горња села чиме су избацили из строја два батаљона устаничке војске из 1875. године. Спојили су своје снаге у мјесту Марсенића Ријека и одатле започели активности Лимском долином. Војвода Миљан Вуков супротсавио је Мехмед-Али паши, пет батаљона, око 3000 ратника, против 15 хиљада низима и великог броја башибозука. И ових пет батаљона морао је раздијелити на два фронта према Беранама и Плаву и Гусињу одакле се кретала друга турска војска под командом Али-бега Гусињског. Војвода је лично командовао на фронту према Беранама и код Виницке храбро се суковио са централним турским снагама, са своја три батаљона, поличким на челу са Миром Дедовићем, бучичко-виницким којим је командовао неустрашиви вођа устанка из 1875. године Панто Цемов Делевић и андријевичким врсним војним старјешинама тога времена, Заријем протићем и Заријем Бакићем. Преостала два батаљона усмјерена су према горњем току Лима изнад Андријевице како би успорила снаге Али-паше Гусињског састављене од локалног становништва Плава и Гусиња. Да би избједли опкољавање, васојевићки батаљони су се морали тактички повлачити према Андријевици уз непрекидан и жесток отпор турским снагама. Двадесет четвртог маја трупе Мехмед Али-паше заузеле су Трешњево, Слатину Забрђе и све до Краљштице. Двадесет петог маја попалиле су Краље и изашле на позицију Трешњевик, Лиса-Бачко брдо. Истог дана код Пеха изнад Андријевице саставиле су се снаге Али-бега Гусињског и Мехмед Али паше и постиснуле Васојевићке батаљоне, да би следећег дана њихове здружене силе заузеле мјесто Штавну на Комовима гдје се налазио и главни штаб Војводе Миљана који се морао повалчити према Љубану. Послије заузећа Штавне Мехмед-Али паша је одлучио да са главнином својих снага напусти операције преко Комова и окрене војску десно према Барама Краљским и Врањештици, Пивљену и Речинама. Двадесет седмог маја изгледа да је владало затишје на фронту да би се 28. и 29. отпочела велика дејства. Снажан отпор Турцима у Барама Краљским и на Буковој Пољани давали су андријевички и Бучичко-Виницки батаљони али без успјеха. Тада им је Миљан Вуков упутио у помоћ батаљоне: Тодора Вуковића, Трифуна Лабана и Мира Дедовића. Пет Васојевићких батаљона су ударили на турско лијево крило довели га у неред, разбили и његове остатке натјерали у панично бјекство. На мјесту гдје се сада налазимо готово није остала стопа земље, а да није била натопљена крвљу учесника боја. Турске снаге у овој акцији први пут су доживјеле тотални слом. Послије пораза на Буковој Пољани Мехмед –Али паша је окренуо војску према Колашину, Морачи и Ровцима. Код Морачког манастира, славне Лавре Немањића 11. јуна 1877. године изгубио је другу битку. Овдје је дифинитивно поражен од Војводе Миљана Вукова и ових истих батаљона са Букове Пољане уз помоћ мјесног становништва и храброг Игумана Манастира Митрофана Бана. Овим су његове активности против Црне Горе престале. Спој турских снага у долини Зете побједом Васојевића над Мехмедом—Али пашом изгубио је смисао. Поновила се ситуација из 1862, године, Васојевићи по други пут у истом вијеку заустављају кретање гурске војне силе према Црној Гори и њеној престоници. Битка на Буковој Пољани постала је надахнуће новим покољењима Васојевића, онима који вјечну славу задобише ослобађањем високих Дечана или показаном наустрашивошћу при заузећу Бардањолта у балканским ратовима. Желим да отркивањем овог споменика наш завичај добије још једно знамење које ће га подсјећати на његове јуначке претке и допринос племена у одбрани највиших светиња: крста хришћанског, вјере православне и народне слободе. “На небу им душе царовале”.''